Sredstvo za endoskopsko tetoviranje

“Indian ink” je najefikasnija boja za tetovažu, kako po pitanju postojanosti, tako i ograničene biološke reakcije tkiva. Tetovaže “Indian inkom” ne samo da imaju postojane kroz dugi vremenski interval (čak deset godina nakon injekcije) već se ni intenzitet tetovaže/boje ne smanjuje vremenom. Danas se za tetoviranje koristi Spot (GI Supply, Camp Hill, PA, SAD), koji se sastoji od visoko prečišćenih čestica ugljenika za tetoviranje, kako bi se inflamatorna reakcija tkiva svela na minimum. Spot je bezbedan i efikasan uz zanemarljiv procenat sistemskih reakcija.

Vreme kada se izvodi endoskopsko tetoviranje

Trenutno ne postoji standardizovani protokol kada je najbolje vreme za tetoviranje. Jedna mogućnost je da se tetoviranje uradi u vreme dijagnostičke gastroskopije ili kolonoskopije jer su pravilno postavljene tetovaže trajne. Druga opcija je da se tetovaža radi dan pre planirane operacije, kako bi se iskoristile prednosti preoperativne pripreme creva, kada je u pitanju tetoviranje debelog creva.

Tehnika tetoviranja

Pored korišćenja odgovarajuće boje (koja je postojana i bezbedna po zdravlje) takođe je važno koristiti sistematski i jasan pristup tetovaži. Jedna od tehnika za efikasno tetoviranje je metoda tetoviranja u „četiri kvadranta“ (tehnika u kojoj se u istom nivou na četiri mesta postavlja tetovaža i tako obuhvati čitava cirkumferencija lumena creva). Logika iza ovaj sistem je da obezbedi da su tetovaže vidljive intraoperativno tj. da se ne previde jer su nanete duž nepristupačne mezenterične ili retroperitonealne strane creva.

Iglu treba ubaciti pod uglom od 45 stepeni prema površini sluzokože, da bi se obezbedilo submukozno tetoviranje. Tetovaža izvan submukoze povećava rizik od razlivanja boje, što može izazvati upalnu reakciju u zidu i dati lažnu sliku lokalizacije promene. Intraperitonealno izlivanje dodatno otežava identifikaciji lezija creva pošto je boja razliva po okolnim serouznim površinama i nije locirana u području koje je tetovirano.

Sawaki i saradnici uveli su u kliničku praksu metodu tetoviranja u dva koraka. Prvi korak uključuje odvajanje sluzokože/mukoze od submukoze u zidu creva sa 0,5 mL fiziološki rastvor, a nakon čega sledi ubrizgavanje 5 mL
boje u isto mesto. Metodu u tri koraka, su uveli Fu i saradnici. U toj metodi, 3 mL fiziološki rastvor se u početku ubrizgava u submukozni sloj sa idejom elevacija mukoze od submukoze. Potom se šrpic sa fiziološkim rastvorom
zameni špricem koji sadrži boju i 0,2 mL boje se ubrizga u isto mesto. U trećem koraku, špric sa bojom se zameni špricem sa fiziološkim rastvorom i ubrizbani rastvor u količini od 2 mL što obezbeđuje da se iz sistema istisne preostala boja.

Pored označavanja četiri kvadranta i dalje je predmet debate da li je prikladnije proksimalno ili distalno tetoviranje. Kada je u pitanju endoskopsko tetoviranje debelog creva, većina smatra da je u praksi adekvatna distalna margina značajnija od proksimalne, jer je često kritičnija od proksimalne. Opšte je prihvaćeno da tetoviranje treba raditi 2 do 5 cm ispod makroskopske granice lezije u crevu.

Kada su u pitanju polipi ili tumori rektuma, tetoviranje obično nije potrebno, jer su promene lako dostupne intaoperativnom pregledu, bilo digitorektalno ili rektoskopski. Dodatno, preuzimanje boje od strane limfnih nodusa u
mezorektumu može uticati na pogrešnu procenu stadijuma bolesti tokom interpretacije NMR pregleda.

Tetoviranje multiplih lezija koje su na bliskom rastojanju radi se tako što se markira bojom mesto 2cm iznad najproksimalnije lezije, a drugi marker postavi 2cm ispod najdistalnije lezije. Tako se markira zona hirurške resekcije.